Питао ме једном човек, пролазник:
- Колико има донде?

Слегнуо сам раменима
и рекао да сам и ја странац
јер нисам знао две ствари:

Мисли ли пролазник
пречицом путовати
без успутних сусрета и познанстава,
без задржавања, улажења,
загледања, освртања;

или жели
упознати сваку стазу.
срести сличне путнике,
видети лепе жене,
свратити на места која други обилазе -
макар донде
прекасно стигао.

у нашој кући увек је било места
за свеце и поштаре
наша је кућа имала прозоре
отворене на четири стране света
у њој један отоман
на којем смо сви седели
и постељина коју нисмо поспремали
ради урока

у нашој кући биле су полице
са гомилом отворених књига
отац је седео на каци
и питао: има ли ватре
моја мила браћа су поскакивала
и гризла уши дречећи:
нема нема
а затим један по један
одлазили да је траже

Нага
на крају
скриваш свој део греха.
Кажеш да си ватра
а не обична
љубавна прича.
Чуј,
између ретких пролазника
ланци и звона!
Далеко од града, знам
нека давна књига
све то има

Док слутиш још само
појаву жене корака лака
о уснама што снују лепоту врата
певати треба
о белини пути извајаној
ко у камен исклесаној,
о крилу ко крилу Франческе Делери
у ком знају да зачну се
лепоте тумачи будуће.

О грудима, грудима певати треба,
о грудима достојним
да боли Пиета тумаче,
о рукама што загрљај
у гнездо да сплету знају
са паперјем од длачица
топлином даха свога
и жудном влажношћу усана.

А сад је јесен
И ја то по теби бацам
Лишће најлепших боја.
Правим мозаик по твом телу
Од жутог, црвеног, зеленог,
Белог, црног и лишћа боје ватре;
То су најлепши листови
Стављам их на твоје лице
А усне љубим.
Ево га, још један диван лист
Ставићу да на твоју леву
Сису му материну
Око мене су све кртице,
Зар не видите те прекрасне
Листове који падају и који моле
Да их бар погледате?
Правим мозаик на твом телуЖОд жутог, црвеног, заленог
Белог, црног и лишћа боје ватре.